Anri Tuluz Lotrek

Filed Under portret umetnika | Comments Off

Kada pomenemo Lotreka, uvek se setimo onih divnih, starih plakata na kojima su žene koje igraju kan kan. Zaista, Lotrek je beležio onaj zabavni Pariz, bezbrižni i ludi. Bio je čudak svoga vremena, „grbavi Don Žuan“, kako su ga zvali, osobenjak sa neverovatnim talentom. „Niko ko se upoznao sa Tuluz-Lotrekom, nije ga više mogao zaboraviti…“, piše Artur Simons, pesnik i esejist, 1890. godine. Lotrek se rodio u Albiju, 1864. godine. Bio je direktan potomak loze grofova Tuluz. Njegov otac, Alfonz, bio je zanesenjak i naročito je isticao svoje plemenito poreklo. Bavio se sokolarstvom i svi su ga pamtili po tome. Svakako nije bio čovek koji će razumeti svog sina i njegov talenat. Do svoje četrnaeste godine, Lotrek je normalno rastao. Malo bledunjav i slab, ali kao i ostala deca. 1878. godine usled jednog teškog pada, slomio je butnu kost. Godinu dana kasnije, upao je u jarak i slomio i drugu nogu. Pošto kosti nikada nisu potpuno srasle, noge se nisu normalno razvijale kao gornji deo tela i posto je bogalj. Na svim autoportretima, Lotrek je svoje bedno telo prikazivao u preteranim disproporcijama. Još u najranijim godinama, pokazivao je ljubav prema crtanju i slikanju. Kao i svi mladi umetnici toga doba, menjao je ateljee u kojima je izučavao slikarstvo. Prvi učitelji bili su mu Rene Prensto i Džon Luis Braun, najbolji slikari životinja.

Nešto kasnije, upisao se u atelje Bonaa, akademskog slikara koji je tada bio vrlo popularan. Bona je hvalio njegovo slikanje, ali je naročito bio protiv njegovog stila crtanja. Govorio je da je „naprosto užasno!“. Zbog toga odlazi iz ateljea i jedno kraće vreme uzima časove kod slikara Fernana Kormona. Tu se upoznaje sa Van Gogom i drugim mladim i ambicioznim umetnicima, ali uspeva da izazove skandal svojim slikanjem i iznervira svog mirnog i povučenog profesora.

1884. godine odlučuje da se preseli u Monmartr, kvart koji je u to vreme bio stecište raznih umetnika. Sa svojim prijateljem Grenijeom, stanovao je u ulici Fonten. Na njegovu veliku radost, Dega je radio u svom ateljeu tačno preko puta njegovog i ostavio veliki uticaj na njegov stil slikanja. Ipak, formirao ga je Monmartr. Kafane, mjuzik-holovi, cirkusi, barovi i javne kuće, sva ta mesta su imala magnetski uticaj na mladog Lotreka. Tu se osećao kao kod kuće i nije pokušavao da ulepša taj paralelni svet. Prikazivao ga je iskreno, onakvim kakav jeste, bez lažne skromnosti, težak, surov, ali i privlačno blistav, zabavan. Mnoge od tih ljudi, slikane krejonima i bojama, učinio je besmrtnim – Ivet Gibler, Valentina, Žan Avril, Mej Belfort, La Guli ili klovna Futit.

Deset godina života u jednom čudnom ateljeu u ulici Gulenkur, od 1887. – 1897. godine, predstavljaju prvi Lotrekov pad. Pijančenja i duga noćna lutanja kroz Pariz, jedva su mu ostavljala vremena za rad. Mešao je sva moguća pića i pravio svoje izmišljene koktele da bi zabavljao društvo, posećivao je bolnice da bi prisustvovao operacijama, trke, sudnice, cirkuse i sumnjive noćne klubove. Radio je plakate za Aristida Brijana, litografisao je jelovnike, note i pozorišne programe, ilustrovao je knjige i stone mape, radio je slike za ilustrovane magazine kao što je „La Rire“.

Radio je grozničavo kao da mu je svaki dan poslednji. Ceo svoj život je proveo u Francuskoj, ali je pravio povremene izlete u inostranstvo. Posetio je Španiju i bio oduševljen El Grekom i Velaskezom, u Briselu je braneći Van Gogova dela zamalo završio na dvoboju, u Holandiji je doživeo veliku neprijatnost, jer su se ljudi stalno skupljali oko njega misleći da je iz nekog cirkusa i da će ih zabaviti svojom tačkom. Ipak, najviše je voleo da odlazi u Englesku i tamo je imao dosta prijatelja – Čarls Konder, Oskar Vajld, Artur Simons i Vistler. U februaru 1899. godine, ludom životu je došao kraj. Prijatelji i porodica su shvatili da nešto treba preduzeti i smestili su ga u sanatorijum u Nejiu, u Blizini Bulonjske šume. Zahvaljujući dobroj nezi, Lotrek se brzo oporavio. Puno je radio i napravio divne serije cirkuskih skica potpuno iz glave. Ove skice su objavljene u dve knjige pod nazivom „Cirkus“. Crtao je klovnove, pse, konje, akrobate…Zbog ovih radova, lekari su odlučili da ga puste iz sanatorijuma, sa zaključkom da takve crteže ne može da napravi lud čovek. U prvo vreme, bilo mu je dobro, klonio se pijančenja i noćnih klubova, putovao je i radio litografije i slike.

1901. godine, ponovo su počele nevolje u Lotrekovom životu, opijanja i posećivanja starih mesta. Majka ga je prenela u porodični zamak Malrom, gde je umiro 9. septembra iste godine. Za spobom je ostavio veliki broj crteža i slika, litografija i skica. Nije pisao, ali je svakako svojim crtežima zabeležio vreme u kom je živeo u ljude koji su ga okruživali. Osuđivn i hvaljen u isto vreme, postavio je osnove dobre ilustracije i do dana današnjih ostao uzor mnogim ilustratorima magazina. Živeo je svoj raskalašni život ne misleći na sutra i ostao velika tajna. Možda je najbolje da tekst o Tuluz – Lotreku završimo citatom Artura Simonsa:
„Bio je velik, bio je genije, bio je slavan, bio je mnogo hvaljen i mnogo kuđen; osećao je strast prema stvaranju i strast prema ženama; bio je potomak jedne od najstarijih francuskih porodica; bio je nemoralan i nečovečan; nije bio ni rasipnik ni degenerisan; bio je obdaren podrugljivim humorom i stalnim prisustvom duha; obožavao je noći više od dana; obožavao je i mrzeo beskrajno; rasuo je svoje zdravlje na razuzdan život; imao je neverovatno sigurno oko i isto tako sigurnu ruku; mogao je da slika izvesne stvari koje nikad do tada nisu postojale na platnu; bio je ljutit kada se u njemu probude brutalni nagoni; sve to uzeto nadohvat, predstavlja neke od osobina Lotrekovih – neka od njegovih osnovnih osećanja.

Comments

You must be logged in to post a comment.

the Dizajnersi

kategorije

arhive

Obaveštenje

kvadart

friends & family

broj poseta

meta

Apr

22

Anri Tuluz Lotrek

Comments